Bor, 27. oktobar 2014.
Godišnja nagrada Poslovnog udruženja Lokal presa uz podršku NED ( Nacionalni fond za demokratiju Amerike), u jakoj konkurenciji, i po odluci stručnog žirija novinara, za ovu godinu pripala je uredniku Medija centra Bor i uredniku „Novih knjaževačkih novina“, Brani Filipoviću. Kako je na uručenju nagrada, u hotelu Beograd, u Čačku, na Skupštini Lokal presa, saopšteno – ovo priznanje nije toliko vezano za novačnu stranu koliko za isitinu da je u Srbiji mali broj novinara koji se bave istraživačkim radom.
-I jesam i nisam očekivao priznanje. Ono je vrednije utoliko što je dobijeno od kolega profesionalaca, ali je istovremeno i priznanje borskom i timočkom novinarstvu. Moja tema istraživanja jeste korupcija u jednom od najvećih privrednih sistema u zemlji, u državnoj firmi, RTB Bor i ako sam uspeo, bar delom, da dođem do stvarnosti, onda je to značajan uspeh. Verujem da sam čestito uradio taj posao i da će drugo, dopunjeno izdanje moje knjige „Bakar obojen lažima i prevarama“ nadomestiti mnoge nepoznanice koje nije obuhvatila i tako čuvena emisija „Insajder“. Kada bi bilo više nagrada i priznanja za istraživačko, doduše i najteže novinarstvo, verovatno bi bilo i više analitičnosti i posvećenosti tom zadataku. Cela ova priča može i drugačije da se shvati: kad nagrade počnu da stižu, blizu je kraj karijere, bar je tako u praksi. Ipak, rođeni novinari, oni koji to ceo život rade s entuzuijazmom, ne znaju za odmor i penziju. Da li sam od njih, pokazaće vreme. Za sada sam u ovoj lepoj, ali i teškoj profesiji, neprekidno 42 godine. Dovoljno da se čovek upita – odakle tolika energija – naglašava Filipović ubeđen da će srpsko novinarstvo za dve do tri godine preživati aktuelnu krizu i da će, kad se okonča privatizacija medija na celom državnom prostoru, sve biti drugačije i jasnije.
Na pitanje – hoće li opstati dokazani i mediji sa tradicijjom, kakva će biti medijska slika nakon 1.jula iduće godine kada se „ukida“ budžetsko finansiranje, Filipović objašnjava:
-Državnih medija ni danas nema mnogo.U Timočkoj krajini je to samo u Boru, Majdanpeku. Nije se postigo cilj, kvalitet nije dobijen, novinari su slabo plaćeni, donekle su i sami krivi, jer profesija je srozana, mladi vole da se slikaju na TV i ne shvataju da iza svega stoji naporan i dug rad, požrtvovanje, odvažnost, svakodnevno učenje. Neizbežan je i talanat. Mogućnost da svako osniva javna glasila bez programske i sadržinske kontrole, tek uplitanje politike i komercijalizacija svega i svačega, uništava sve pred sobom. Bez obzira na sve te loše strane, privatizacija je neminovna, a u toj surovoj utakmici opstaće samo najuporniji i najsnalažljiviji. Tako je u Evropi i svetu, mi težimo tim vrednostima i nema nezad. Aposlutno je tačno da će mnoge TV i novine morati da se ugase. Ko izdrži tržišnu borbu, pobedio je i biće u prilici da se razvija. Nažalost, sve manje je stamenih, čvrstih i istrajnih novinara. Onih koji u prste poznaju svoj posao, koji ostaju verni etici i profesiji. U celoj Srbiji, verovali ili ne, takvih je, možda najviše 15, 20. Iako bi trebalo da smo savest svakog društva, to uglavnom nije tako, ali nismo ništa nesavesniji, ni lošiji, od sadašnje društvene zbilje. Naše društvo doista zaslužuje ovakvo novinarsto, i kako je recimo u Boru, ništa bolje nije ni u većim gradovima i opštinama, celim regijama. Uporedimo se sa najbližim Zaječarom, te Jagodinom, Valjevom, Šapcem, Kruševcem. Naravno, ne smemo posustajati, moramo se boriti da novinari i novinarstvo, bar u Boru, Zaječaru, Knjaževcu, ne iznevere svetle tradicije ove časne profesije. Mi to možemo, i to treba da bude cilj.
-Šta je u našem okružneju za primer u novinarstvu, a šta nije ?
-Teško je, a trebalo bi da je lako pitanje. Dobro je što se bez novionarastva i novinara ne može,. i što je infriomisanje zagarantovano i zakonima. Nije korisno što se toliko približilo politici i postaje sastavni deo političke atmosfere, nema toliko potrebne samostalnosti. Medijima ne upravljaju i ne kreiraju ih dokazani novinari, gazde kolo vode i odlučuju o svemu, pa i koja će vest biti na početku i kraju emisije. Ne poznaju taj posao, a misle da znaju, i to tako traje. Uništava se i svesno i nesvesno i onaj deo duše u novinama, i pribegava se zapošljavanju u meijima sa Biroa rada, što nije valjano. Ne može svako da bude novinar ili urednik. Ne poznajem, nažalost, ni jednog mladog kolegu koji se ističe, koji teži liderstvu u toj profesiji. A novine, mediji u celini, ogledalo su svake sredine u kojoj bitišu. Najgore je kad novine postanu nečiji bilten, a novinari zapisničari. Ne bih da nabrajam bilo koje primere, neprijatno je bar u ovako, manje-više, prigodnom razgovoru.
Sve čestitke Brano!