Bor, 23. avgust
Napustio je zauvek Bor Željko Vasković, duša široka, veličina i prijatelj svih nas…
Autor: B. Filipović
U mom kraju sudiju Ljubu zvali su Ljuba Srce. I kad je nesrećnim slučajem otišao od svih nas, ostalo je da kuca jedno veliko srce, ostao je upamćen dobrodušni sudija Ljuba Srce. Željko Vasković, rodom iz živopisnog Gornjana, odrastao pod bakarnim svodom, nije dobio, ni nosio, jedan takav pamtljiv, i redak, nadimak, a imalo je rašta. Ko god je Željka poznavao, bar malo više od običnog „dobar dan, kako si“, mogao je, s punom iskrenošću, da kaže sebi i drugima kako je upoznao „srce od čoveka“.
Voleo je Bor, Jezero, Banju, svoje Gornjane. Voleo je drugare s posla. I kad je bio direktor umeo je da popriča sa svakim, da posluša i odsluša, pomogne i nagradi. Uvek mi je pričao o rodoljublju, o precima koji ostaše na večnoj straži Cera i Kolubare, Gučeva i Soluna, Kajmakčalana… Malo se doticao jače politike, tek toliko da bude „u toku“, da je „među ljudima“ i nađe se kad zaista zatreba. Jedno vreme, na aerodromu, reče: – Narode, drugari, pa ja imam nekoliko rukovodećih funkcija, sad sam i na aerodromu. Pošteno, iskreno, iz dna duše čoveka s genima gorštaka objašnjavao je kako ga sve to zadesilo i zašto, iako nerado, prihvata i previše obaveza. Neće da izneveri drugare, svoje… I kad mu je, ne tako davno, bilo teško, kad je doživljavao nevesele prilike, znao je da potapše po ramenu, da svoje brige ostavi samo za sebe.
-Ukoliko ne završim posao o kojem smo pričali, grišće me savest-rekao je.
Učinio je plemenito delo. –E, dobri moj Željjko, pamte se te reči, svako slovo je biserno, i htenje Tvoje da razumeš svakoga, nije ostalo po strani.
Kada su ti pre neki dan ponudili novo rukovodeće mesto, iako o tome nismo zborili, saznao sam i nisam bio spokojan: jer, zasluživao si više, i dokazao si talenat u radu i sa mladima i starijima, svima onima koji su cenili čestitost i časnost. Kad vreme prođe onda se setimo gde smo stajali i zastajkivali u životu, a gde širili radoznalost, uspeh, nadanja i želje. Vreme će pokazati Tvoju dragovoljnost i ljubav prema bakarnom gradu, prema rudarima, seljacima iz Gornjana, gostima i saradnicima „Mladosti“, kolegama, prijateljima. Ubeđen sam da Bor neće skoro imati takvu ljudsku širinu neomeđenu ni trunkom neistina, niti nerazumevanja.
Čuo sam Tvog kuma Darka, brižnog i iscrpenog od udara bolne vesti, nismo imali puno reči. Ni sada reči ne mogu lako pokupiti i u nezaborav uklesati, mogu jedino da Ti se zahvalim i kad odem u zeleno i tiho Gornjane zagrlim Ti oca Radisava i majku Ružicu, što su odgajili sina s mnogo vrlina. Odgajali su ne samo dete svoje, nego i dušu od čoveka…
